Otadžbina

248

Ђ О В А II А

обесно и уједно тако тужно само венецнјански гондолири знају. Доменику — тако се звао тај млади гондолир — не беше по вољи, што старији његов друг увек ћути, па га доскора почне педкати : запита га, да ли су очи његове љубе тако лепе и да ли је њен осмех тако дражесан, да он хоће да буде оличена верност — у Венецији, где су жене варавије него море. Оиај други само слеже раменом, канда хтеде рећи : «пусти ме, то су детињарије.» Беше то старији човек. Лице опаљено, леђа погнута, нос црвен, коса проседа, брада ретка као чекиње, хаљина сва исцепана. све то показиваше, да се тај човек хотимице занемарио. Старац ћути, а ја запитам Доменика, да ли му није жао, што жене нису верне. — Зашто би ми било жао . сињоре , одговори он, човек се утеши другом. Ја се нехотице морадох насмејати тој наивности. — Док срце не збори, верујем да се да тако утешити. Али ја сам чуо, да сте ви Талијанци у том погледу још гори него ми; нас са севера може туга због невере често у гроб довести, али ви Талијанци неверницу убијате . — „Не више, не више ! одговори Доменико. Тај обичај је већ одавно престао Па и зашто да то чинимо ? Свет је леп, чак и за мене који сам само сиро.ма гондолир. Је ли душице?» довикне једној девојци, која се у тај час на малој лађици крај њих провезла. Девојче му добаци цветак но овај паде у воду и отплива даље. лБоље гађај, ако хоћеш да ме у срцезгодиш!» повиче Доменико, па се онда опет окрене к мени: «Ја не знам шта је то љубоморан бити! Ја сам знао једну за другом волети — то и женске исто тако и с нама раде!» Моја сапутница се на то од срца насмеја.