Otadžbina

% О В А II А

249

— А-а, и сињора разуме наш језик, рече Доменико и поклони се пред њом оном дражесном грандецом, с којом се романски народи од осталих одликују. „Е, кад би наше женске имале плаве очи, па да из њих можеш читати вериост и искреност ! Али су у наших жена очи црне као ноћ, па можеш лако забасати." — Ви ћете вечерас сигурио негде играти?» — Дакако сињоре. У једној биртији на обали (( де и скиавони» сврши ћу месојеђе Хеј, хеј — довикне за тим старом гондолиру (( а ти, где ћеш их ти довршити?» Старац захвати веслом тако силно , да је гондола полетела двоструком брзином — али поруги Доменика еиромах ипак не могаше утећи. — Ти се счгурно журиш, да наша господства што пре до острва довезеш, да се тим пре твојој драгој вратиш?" запита га Доменико. «Та стрпи се, нријапе, чим дужа вожња, тим већа награда » Млечанин , ма како добро плаћен био, тражи за сваку услугу, сваком ириликом награду, као неку десетину од погођене своте; но он ју тражи толико добродушном дрскошћу н толико молећим погледом, то знаде и за најмању маленкост бити благодаран, да ће сваки радо дати тај данак месном обичају и сиромаштву народа. „Сирома!" настови Доменико поругљиво. „он је заљубљен! Није ли то чудновато ! Особито кад га човек погледа, не би рекао да би се женама могао допасти међу тим — част и поштење — и његова драж тим више вреди, чим је старија. Па хоћете лМ да знате,. сиЕБоре, ко му- ]& љуба ?' Обесно момче пригне се, загњури руку у воду и извуче празну Флашу од вина, која је на површини пливала. „Ево ти Тито...., пошла је за тобом.» Но Тито махне веслом и завати низ Флашу тако силно, да је на сто комада одлетела у море, а скоро да је и Доменико за њом отишао. Гондола се била заљуљала тако да је моја сапутница сва побледела. Али Доменико се