Otadžbina

250

Ђ О В А Н А

није ништа преплашио нити разљутио, него се је смејући вратио на своје место, те опет заиочне: „Немојте се срдити, Тито. Можда ћу се и ја, кад остарим као ти, заљубити — у чутуру. СћПо за? Ко зна? Али сад сам још млад, ја уживам живот, па те зато сажаљевам. Ми у Венецији кажемо ћои лчи, са^уа 1;е81;а,» «Добро вино, рђава глава." Сиромак, полудео је! рече Доменико и маши се, смешећи ее, за чело. Тито се сав стресе. Пусти весло и одговор^: — Мени се чини да си ти већа луда него ја. — Зашто то, драгане мој ? — За то, што летиш за женскима, па си уобразио да те оне воле ради твојих лепих очију, радхт твог милог гласа, а овамо те воле само за то, јер си издашан па још час ово час оно поклањаш. — Откуд ти то знаш ? — Откуд ? — Та и ја сам некад био млад, и ја сам веровао — веровао вшие него ти у жене. Ти волпш жене, а ја сам волео само једну.... алн добро ми је текар, откад нађох утехе у чутури. «Е1 \тп е 11а1;е с!е1 уесћт в (Вино је старцу млеко). Па као да се покајао, што је и то рекао, ухвати старац опет за вссло и захватп равно веслати , а чело му се намрштило. „То је, бога ми, девето чудо света! поче опет Доменико. «И ти си, дакле, био заљубљен, а овамо се пред нама момцнма претвараш, као да мрзиш женске. Или се може бити само шалиш. Та данас је и онако дан чуда. — Луда такових, као што си ти. Беше баш на данашњи дан....л Тито на један пут застане и пружи руку ирема некој барци, која је не далеко од нас пловила. «Видиш тамо ... тамо.... за њом !....» промуца старац. «Беше баш на данашњи дан.. . а баш тако изгледао је онај.. ." Узрујан покрије лице рукама, спусти се у дно гондоле и заћути.

л