Otadžbina
9*
О Ц В Е Ћ У
131
кринора на три који оу стајали на плавом пољу, доцније су Бурбони установнли и орден крина. Мирта је била Венусу посвећена. Крато, муза свадбена, сликана је са венцем од мирте, то је доказ да је мирта сматрана још од вајкада као знак л.убави. Зеленкад а је по једној грчкој скасци постала на овај начин: родитељима Нарциса који је био особито леп, проречено је да ће одмах умрети чим себе види. Да би га од тога сачували, они су га у једној шуми одхр ањива.ш, где ни на каквом предмету не би се могао огледати. Но при свем том, Нарцис ловећи једиом дође до језера., п ту се над водом огледне, и ту се сам у себе заљуби тако, да није могао одмаћи одатле, заборављајући да једе и гшје, докле га најзад богови нису претворили у зеленкаду. Зеленкада је код старич парода била мртвачки цвет, а љоме су и Немезису китили. 3умбул зове наш народ још и царевићем, као да бп тиме хтео да покаже да је он зајиста царевић међу цвећем. И заиста нема ништа лепше ни занимљивије од- мириса зумбуловог, зато с правом кажу за њ: зумбул цвеће, нема оног који тебе неће. Грчке скаске веле : да је Ајакс, пошто га је Ахилес победио, претворен од богова у зумбул, и стари Грци мислили су да име Ајакс стоји исписано на сваком листићу његовом. Аала је пореклом из персиских долина. Некад је лала била далеко више цењена но данас, нарочито су је Холданези уважава.ш, и луковача је њена баснословно преплаћивана, међЈтнм она сад спада у обично цвеће. Још Египћани волели су јако локвањ, ту водену биљку, која плива на површпни воденој. Фараони су га метали на своје новце, а Грци су га посвећавали Богу ћутања. И онај дивски локвањ У1с1опа ге^ја, сродан је са нашим речним локвањем. Ова чудновата биљка чији је цвет бељп од алабастра, нзнађена је 1830 год. у једној уточицн амазопске реке ботаничарем Хенкеом, и 1847 год. пренета је у Лондон, где је у почаст краљице Впкторије њеним именом назвата. Бели глог ; многи ће сумњиво махнути главом и помпслити: зар је и то цвеће ? Ного, сем тог ои је украс пролећа, прибежшпте тицама г .евачицама, и стари Атпњанн посвећава.ш су га Богу Химену. Младе девојке при свадбама носпле су венац од белога глога, и буктиње које су осветљавале олтар, биле су од дрвета овога џбуна. Па и богу међа и граница био је посве^ен белн глог, је су обнчно међе имању њпме означаване.