Otadžbina

КЊИЖЕВНИ ПРЕГЛЕД

159

У историјском делу упознаје писац читаоца са стањем науке односно овога питања у предходним столећима и показује како су Римл >ани благо поступали са душевно болеснима у опште, и каквим с у законским одредбама хтели да се стане на пут могућности да неко лице буде кажњено, чија умна развијеност није правилна и подпуна. Доцније, нарочито у средњем веку, били су сматрани као лица у која је ушо ђаво и тако је наспрам њих и поступано, спаљивани с у, дављени и мучени. У томе добу одговорност се простирала и на животиње, јер се веровало да су и оне свесне својих поступака. Кад је која животиња учинила какву већу штету, повредила или убила кога, изводили су је пред Суд и пошто она није могла одговарати на питања, то су је тукли па по гласу, урликању, опредељивали одговор Одрицање или признање. У одељку „Злочинац као јединка 1 ' изнео је писац у кратко резултате радова модерне антрополошке школе и то тако потпуно да ће заиста заинтересовати за ову ствар не само судије и лекаре већ у опште све мислиоце. У прилог онога да се повреде и у опгпте ране код зликоваца лако и у опште брзо залечују, могао би навести више примера из моје трогодишње праксе код осуђеника у Добричеву. 1 ) Психичне особине злочинаца изложене су на леп и схватљив начин особито добро у науци познати Факт да је «оскудица сразмерностн између повода и дела које му сљедује, капптална психична особиеа кривца.» Мало зачуђава она узгредна изјава пишчева о неумесности и неоправданости смртне казне, кад се зна да поборници и оснивачи нове школе не само да признају умесност смртне казне код једне извесне врсте криваца већ они — ГараФало, Брисе, 'Гомпс ш Д -р. Ле Бон — предлажу мере којима би се стало на пут да кривци немају порода. 2 ) Део рада г. Веснићевог односно душевно болесних заслужује највећу похвалу; из њега ће наши правници научити најпотребније им принципе о поремећеностима душевним, а нарочито да наука не признаје више делимично душевно обољење у смислу како је ] ) Пун интереоа је чланак 6. А1оп§1. Директора колоаије Фавињана, у Агсћпез с!е Г Ап (,ћгоро1оЈЈ1е СгпшпеПе 1У89 ст. 17 који потврђује горњи навод. Од туда може бити и ностои код нас изрека »на псу рааа на псу и зарасла.« 2 ) 1е Бе(;ег1Ш1П8ше е4 1а РепаШе. З јошз Ргоа1 СопзеШег а 1а соиг <Г А1 х . Агсћ1у. (!' ап1;ћ. сгјш. 1890 стр. 391.