Otadžbina

V

и чупа плодну младику у најлепшем цвету. — Завезала је очи, та грозна смрт, па коси у наокруг, не гледећи, кога ће да обали својом смртоносном косом; запушила је уши, па нс чује писку сирочади, која ручицама својим траже да загрле милену слику свога оца; не чује врисак бедне им матере, која се у очајању осврће за својпм храниоцем. и браће Лазине, не чује дубоке уздахе иарода Лазина. Како ћу мртвоме да ти речем: с Богом! кад сви ево знамо, да још ни проживео ниси. Твој живот беше више наш, но што је био твој! Од онога часа, када ти се млади дух на ојачанп своји крили винуо у виснну, са које ће те, једном, гледати твоје потомство, ирва ти је јутрења мисао, последња ти је вечерња мисао била посвећена сународницима твојим. Ако је која мајка очајно крхала руке над болним чедом својим, ти си га отимао од смрти н утирао родитељску сузу; ако је који од нас носрнуо у здрављу, ти си га крепио и соколио. Лекар тела и душе народа твога, ти си му богатим духом твојим напајао и снажио усахнуло тело. а топлим срцем твојим крепио си му малаксалу душу. А кад си уморан с труднога рада, дошао у круг своје деце да отпочинеш, тн си се вазда сећао, да у подмлатку српскоме има богатих извора, које ваља проточити, да у народу твоме има незавнданих рана, које ваља видати, па си се одвајао од рођена ти мпла порода, да би што боље могао да пригрлиш цео твој народ ти си се тада лаћао пера, да му кажеш, шта све може да прозре из чисте душе његове, и како ће своје ране да вида. — У томе родољ*убивом послу затнцало те је јутро с тешким радом својим, у томе истом послу затекло те је и последње вече, иза којега више не ввиће. Нека ти је, Лазо, усрдиа хвала на томе. Мало си времена радио али си много урадио ! Титани су то, који својим радом потресају свет, а ти, један, међу њима, заталасао си својим радом духове у твоме друштву, н кад год буде свет судио о тво,јим делима, свакад ће се наћи пред тим судом по који бисер, што су га валови твога велеума из-