Otadžbina

XXVIII

на ум, који се у (( Вас1ег уоп Глгсса" окомио на оне. који мисле, да и прави песник мора у почетку створитн што лоше, и тек времеиом да пде све на боље и бо,ве. Та зар лавица, вели Хајне да.ве, роди најпре зечића, па онда псетанце па тек на послетку лавче!? Не, лавица, права лавица, роди одмах лавче. да се зна каквог је соја н племена. Е, тако нам је н Лазаревпћ одмах првнм делом својнм показао, шта лежи у њему. шга вреди; ех пп^пе 1еоиет. А доцније му дела осташе на висини првога: све красна лавчад, да их је милина гледати и читати. Да их прегледамо дакле поједине. Задатак нам неће бати тежак: прекрасан и здрав органпзам показује се и сам, а мени не остаје тако рећн нншта друго, него констатовати тај нрекрасан и здрав организам — не верујем, да сам икада ишао тако радо на посао, као ево овом приликом. Прва је приповетка „Нрвн пут с оцем на јутрење". Начин приповедања је автобиографски ; субјектпвност је ту компас, нека врста лирскога изражаја. За чудо што се првенчад ког песника приказују обично на тај начин, ја држим, да тако песник лакше свлађује тешкоћу првог покушаја, кад се некако уживи у предмет свој, те тај кроз своје рођено осећање пропусти у свет. Доцнпје се то избегава; песнику чисто н не иада на ум. да настави првим начином: он предмет свој гледа већ чистнјим, објективнијим очима, и само каткад. да се мало разонодн, пође опет првашњим трагом својим, Мп тај начин приповедања видимо у прве трп ирпповетке; у осталим га је Лазаревић већ напустио. остављајући, да ствар говори сама. Па шта нам се описује у тој првој приповетциСудбину једног карташа; како се час диже, час спушта, како долази до пвице пропасти п како најзад оздрави. Боже мој, ала је сухопарно ! помислиће можда ко. Е, али треба то читати. треба пажл.ив.о прећи ту прнповетку па онда