Otadžbina

XXIX

сумњам, да ће још ко год рећи: ала је то сухопарно ! Ја држпм чпсто, да је Лазаревић Митрову душу држао под микроскопом, те јој сваки покрет, свако трзање, и плиму п осеку јој пажљиво, грозиичаво пажљиво посматрао, те чптаоцима изиео верну слнку иначе поштене, али страшћу заслепљене душе. И што се приповетка ближи крају, све то већма излази на видик минуциозно пеихолошко посматрање, а у призору, кад жена, неизмерном и бескрајном љубављу п оданошћу, избавља мужа од последњега, озбнљнога чина, од самоубијетва. оШколској нкони" описује се идилско стање у српском селу. Свештеник је душа целог села, тако, да се управо, идентификује с њима, ннти ради, нити збори, нпти мисли без њега, На интање владичино, колико му је година, велн : (( .Ја и народ рачунамо, да ми је тако седамдесет". Куд ћеш тешње свезе, него што намдајетај одговор! Та се идила наруши нагло, кад је у село дошао „господии човјек", нов учнгељ : То је тип неке врсте наше омладине, који. прочитавшн неке књиге с брда с дола, говори о спасењу људском, не имајући нн појма о начину, како да изведе то спасење. Огромну шупљину своје <( научне" зграде маскира још огромнијим безобразлуком да би тако неуког заслепно, а паметног од себе одагнао. Тај је тии погођен до најтање жичице ; кратким потезима, где где само маскирано, а опет стоји пред нама у пуној наготи Фразеолошког разметања свог и тоталне, управо апсолутне апсенције сваког научног темеља. Али он опет хоће да зна све — тај нови усрећитељ, гес1;е унесрећитељ народа српског. Приповетка «У добрп час хајдуди!" иоказује нам племениту тежњу пишчеву, којом хоће да разгони иредрасуду у народу ерпском у Србији о Србима у АустроУгарској. Он не теорише много, не нозива бога н свеце у помоћ, да докаже. да су Срби и с ове стране Саве Срби, таки исти, као и Срби с оне стране Саве. Он наводи конкретан случај, он доводи Србина — „Швабу" у сред Ср-