Otadžbina

XXXI

и шта хоће и шта неће. И као што логичар најпре постав .ћа прештее, те на основу тих нзведе непобитан зак.вучак, тако је Лазаревић учинпо и у „Вертеру". Има у нас таких људи, као што је Јанко, а још више жена, као што је Марија, и многи .Бубавни догађајп почињу се н свршавају се тако, као што нам је предочено у „Вортеру Мбжда је Лазаревић имао пред собом известан тип, можда баш и личност, али, ако и није, не мења ствар никако. Та врлина приповетке лежи баш у том, да нам се у њојзп судбине и догађаји, личности н предметн тако опишу, да морамо замислити, да се то све баш тако и збило и да таких људи има. Па како лечи свог сеитименталног јунака? Он се служп симпатичким леком; ми у обичном животу зовемо то : клин клином. Он тражи узрок болести, и кад га је нашао, не треба заборавити, да је о душевној болестн разговор — он тај узрок доводи пред болесником ас! аћзшч1пт. (( Све ће то народ познати" једна од најлепших слика, коју има књиженост наша. Тај Благоје, па тај капетан Танасије тако су пластички израђени карактери, да заиста баш живе пред тобом. Свака реч њихова, сваки покрет основан је на чистом посматрању живога живота. Нема ти ту ачења, ни песничке кокетерије; теби је, као да гледиш Иракла у робустној наготп својој, те ћутке признајеш себи: ама све на њему показује мужа, све од главе до пете. У свима тпм приповеткама две су основне врлнне: психологија и тенденција. Прве врлине мора бити у свакој приповетци. ако хоће да је то; друге врлине већ не мора имати. Приповетка може бити и просто забавна. Но Лазаревић хоће и тенденције, п добро је радио што је у сваку приповетку уплео и њу. IIма њудп свакојакпх; али заблуделог човека довести на прави пут, остаје свагда највећа заслуга. Без психологије, као што рекох, не може бнти ни прииоветке, јер ако нема ње, не може бити ни разговора о доследности у карактерима, о развитку догађаја, ни о