Otadžbina

XXXII

приказивању разних положаја, одношаја и околности ; не може дакле ни бити разговора о ваљаном, а камо ли о уметничком склоиу једне приноветке. Менн цела светска књижевност није позната, али у колико је знам, држхш, да су у омањим приповеткама специфички психолошке врсте постигли врхунац њих двоје: Тургењев и Брет Харт. С уверењем, које се не да побитн. додајем овој двојпцн и Лазу Лазаревића. Да поткрепим још своје уверење. У нас нма приповедача, који прекрасно знају да заплету ствар; али не знају да је расплету. Лазаревић баш у то последње улаже сву снагу своју: лако је конац замрсити, али тешко га је одмрсити. А Лазаревић зна и то. Сигурном руком ухвати ои онај скривени и претрпани крај, те га извлачи, пзвлачи —- иде и само. Он се расплетом игра, и кад је све то, онако расплетено. положио преда те, ги само лагано дижеш главу п гледаш зачуђено у уметника, који се чисто смеши твом чуђењу. Њему, да како, то иде од руке — ти би покидао конце, т. ј. поубијао би незгодне особе у приповетци. На још сам нешто приметио у тим приповеткама. Приметио сам снажног драматског елемента. Зар нисте видели, да је у њима и радње! Зар многе особе нису створене за позорницу; али да како за глумце — уме.тнике! Што нам најбоље показује тај драматскп елемеиат, то је читаочева уобразиља, која пред собом гледи како особе живе и како му се догађаји пред очима нижу. Чнсто дижем главу са књиге у некој несвесној нади, да ћеш пред собом можда вндети Митра', старог попа, Аноку, .Танка. . . . ); Исте године 1886) донело је ^Стражаиово" у свом 34 броју, оцену Лазаревићевих приповедака из пера Пајв МаЈжовиКа —■ Адамов а. Адамов је познат читаоцима « Отаџбннс" као одличан српски приповедач.