Otadžbina

XXXIII

. Ево с каквим одушевљењем говори он о Лазаревићу: „Радујте се сви који сте икада замочили иеро да иацпшете какву приповетку, ромаи, или слику и прилику из .српског живота. (( Капе доле ви, који у гњилом нераду, земерате како нам је књижевност траљава! Поклоните се сви који у страначком трвењу презриво гледате многога, који није написао ни једног уводног чланка у иолитичким листовима! Пазите сви, који с пером у руци блудите по мраку па тражите узора, или можда мислите да сте сами себи то. ( (Ево вам га! «И то није превод с не знам ког светског језика! И то није плагијат не знам ког туђег ђенија; То је Србин. Ту је све српско! «У нас је већ ушло у моду па се приповетке пишу само из народног сеоског живота. Али су многе од тих прииоведака толико српске, колико кад би Шваба задувао у гајде своје чралала. Још понајчешће су такве као да је ириповедачима стало до тога, да хоће да аитуже некоме свој народ. Нећу. Боже ме сачувај, нећу да поричем и њима љубав према народу, али они збиља и на сваки начин нехотице износе свој народ као неког кривца на онтуженичку клупу. према којој замислимо себи као судије некакве «културтрегере". «Ни дај Боже да би когод могао одобрити да се народ мази и да му се ласка: но не треба га ни пред другим понижавати. Книга, а по превасходству баш књига о његовом животу, треба да буде васпитница народу. «Ко пише о народу и за народ, нека га у томе љубав руководи, али искрена и строга љубав. Ја и оиет кажем: Врлине су његове много веће, него што се многоме од нас чине, веће су поред свију махна и опачина. «Што овим приповеткама даје особиту чар, то је баш љубав, којом су оне задахнуте ирема народу. «Као што је дете права крв и месо својих родитељакао што је огледало веран нрлказивач лика огледаочева, ОТАЏБННА КЊ. ХХ71Г. СВ. 106 В