Otadžbina

XXXVII

тање, а српска мисао лебдн ту као свети дух над народом својим. ((Песник не јури по нашем друштвеном животу као какав газда кроза свој красан али занемаран врт, па да само показује ирстом што не ваља, него је као ваљан баштован ионео собом и алатку да окреше што не ваља. Цесник не иита само, него н решава питања. Он је лечник који не издваја свога болесника да се на њему само учи, него га и лечи, а лечи га баш народним лековима. «А какав му је језик? ((Сељачки народни. Кад сељак говори, ту нема ни педне речи ио којој би познао да то пише књижеван и учен човек. А где он као приповедач треба да слика. да описује, ту је језик достојан књижевника и научннка, али опет такав да га и прост човек разуметн може. «Једно само ваљда зажелети смемо... м «Да што пре..." «Ал надајмо се!"

Године 1887 донеле су (( Русстн : Вддомбсти" у св. 117 бр. иодлистак, у коме је критична оцена тадашњнх најновнјих руских литерарних журнала. У тој критици неко „Ар" написао је о руском преводу Лазаревићеве „школске иконе" ово: «Прелазећи на белетристику у књигама које прегледамо, изгледа као да неће бити излишно да се зауставимо на преводу једне српске приповетке, Лазаревићеве «Школске иконе", неће бити излишно већ и због интересовања, које треба да изазивљу у нашем друштву појаве живота словенских народа. Уредништво журнала иалази да је Лазаревићева приповетка важна баш за то што показује колико су блиски род илеме с-рпско и руско, и што је интерес те српске приповетке у толико већи, што је она типичка представница српске белетристике, која показује садашњи ступањ развитка ове последње. У приповетци