Otadžbina

/

XXXVIII

Лазаревићевој пре свега изненађује (поражаетЂ) карактер његовог погледа на свет и одношај писца и његових личности према најглавнијим појавама људскога живота. Фабула је проста. У село, у коме је старац свештеник прави добротвор својих сељака, долази учитељ на Форму руских нихилиста и безбожника, какви се јављају у рОманима Маркевича. Јавсјенка — личност уираво врло бледа, која у приповетци нема никакве индивидуалности, чиста (( категорија" у људском облику. У колико се он јавља у радњи, то је прави неваљалац. Једина ћерка свештеникова, која је школована у престоници, брзо је уловљена на удицу одрешитих манира и дрских речи српскога нихилисте и бега с њиме из родигељске куће. У то , од некуда, морала се догодити ватра у школској згради, и свештеник, да би спасао школску икону, заборавља и на саму кћер, гази у ватру и отуда се враћа колико да умре. Пред саму његову смрт враћа му се и кћи која је сазнала за несрећу што се догодила после њенога бегства. и која се у след гриже савести покајала. И тако у самој Фабули види се шта потреса писца, шта би он хтео да изведе у својој приповетци. У појединостима тенденција пишчева излази још јасније. Несумњиво је у њима осећање, које се буни противу безбоштва, које се љути на младог учитеља што је самом својом појавом, у томе дотле мирноме крајичку, уздрмао све што је дотле сматрано као светиња. То негодовање јасно се види и из готово чудновате паралеле између сасвим простог ненаученога попа, али поштенога, дубоко племенитога, који уме истинском љубављу л.убити своје ближње — и младића, који је учио неку муку, али је онет за то гад и нитков. Са таквим истим негодовањем понаша се нрема безбоштву новогаучитеља цело село, осем једне једине попове кћери, која је такође нешто учила у граду. Из свега овога требало би да се изведе закључак: да је наука донела штете и учитељу и младој кћери свештениковој, јер их није научила ни чему, чак ни поштонању религиозног осећања масе; учитеља је лишила сваке