Otadžbina

XXXIX

моралис основе, а девојци је омилило оно зло, које учитељ оличава. У ствари, како је писац извео своју зами„сао, излази са свим нешто друго. Умнрући свештеннк говори владици који је дошао да га испрати у вечност. «Чуј ме оче владико и ви браћо. Ја изгубих душу што нијесам учио школе. Са тога изгубих и дијете, а одведе ми га некрштен човјек!" «Како то оче 4 рече владика. „Тако, оче владико". Овде је критичар, цитирајући, изоставио оверечи: «Ја •затварам очи а давно видим да је други свијет настао. Дође учеван човјек с којим ја нијесам умио ни говорити. Видим да му не ваљају послови што ради, али гдје ја прост човјек смијем ударити на науку?" «Немој оче владико држати више простих попова, као што сам ја... што сам био... Ни ви, браћо, узимати иопа који није учеван. Школу одмах зидајте и дјецу учите. Настаје другн' свијет! )} Некако чудновато, као иронија звоне те озбиљне речи после свега онога што је испричано. У приповетци очевидио појаве живота, које је писац нејасно појмио, боре се с његовим тендеицијама, са којима он такође није на чисто. За нас је приповетка г. Лазаревића доказ да млада српска литература, потчињавајући се утицајима, стоји иа путу тенденциозности с једне, и романтичне сентименталности с друге стране, које јој не дају да погледа право у очи суровој адејствителности" која је ггоучна и нроста". Још је јасније за што се руским критичарима није допала «Школска икона" у оцени г. Веневича («Русскш КурверЂ" бр. 104. од 1887) који се прилично љути на Лазаревића због начина како је нацртао новога учитеља «дла которого авторг не пожал 'ћл1> мрачнвтхг красокг."

Нсте 1 887 године изашла је оцена Дазаревићевих -ириповедака и у к Кпјиеопој8то1п у > (бр. 1.) којагласи Овако: