Otadžbina

XI,

((Повољна критика наших лмстова, а особито ирепорука (( Јавора" да је Лазаревић српски Тургењев. понукала нас је да набавимо његове ириповетке, и да их што пажљивије прочитамо. Да ли је Лазаревић збиља наш Тургењев, о том нећемо сад да говорнмо; ну то ћемо ппак рећи да, кад смо те прнповетке ирочиталп, да нам је жао било што их нема још шест. А то је увек добар зиак по писца, кад читалац жали што се с њим растати мора. као што је то с нама било. „ Осим Вертера, све су то слике из народнога живота, а све су већ по два по три пута штампане у разним листовима. И то је лепа препорука што су се људи тако за њих грабили. «И одиста су све те приповетке красне. .Једна од друге лепша. II то не у обичном смислу красне. него су све умотвори који задовољавају сва песничка, естетичка п психолошка правила. „Писац врло згодно ситуише своје приповетке, јер нам се у свима у залеђу позадности) указују истодобне социјалне и ириродне прилике у којима дотичне особе живе и раде. Тако н. пр. читајућн (( Школску икону" видиш иза православнога попа, његова рада и говора, иза његова дружења и онћења с народом, сав онај патријархални и безазлени живот сељачки, који је још до скора владао у крајевима, што их још није отровала модерна култура. Тако у „Вертеру" где писац карикира блунастога љубавника, гледаш иза Јанка и Марије сав шарени купалиштни живот, његове дангубпце и сплетке, као да се у средини његовој налазиш. (( Не мање је писац срећан и у карактерисању својих особа. Оне су му све типичне, све из жпвота, све природно и верно нацртане. Он нам их најпре предочн, само у крупним, главним потезима, али језгровито — а остало оставља њихову раду и говору, те нам онда тај рад поп У њ УЈ е крупне нацрте све до најмањих ситница, тако да