Otadžbina

Х1Л1

оУверени смо да ћемо чнтаоце ( (Стражилова" пријатно изненадити, кад им ево доносимо слику најврснијег од млађих приповедача наших. „Његов лик говори много. Гледајте само те велике ■сјајне очи! Чудите лн се онда. што могу тако дубоко да загледе у човечнју душу ? Је ли да се не чудите? Па нећете се онда ни чудити што уме тако мајсторски да опише душу — та од тпх очију не сакрн се ни један кутић, ни једна бора душевног живота људског. «Па још кад му узмете положај. Лазаревић је лечник, а лечнику је могућно још дубље загледати у човечију унутрашњост, него другоме коме. Но Лазаревић се ни мало не клони људи ; ои је дружеваи. и у друштву је врћчћш адепз, који ни за тренутак не да да у истом застане бујни ток. Па зар није и то прплика за њега да богати своје искуство? «Лазаревић не негује књижевност као струку — то му већ не допушта преобилна лечничка пракса ; али он је .негује као неко арајство, и ради само онда када му се неодољиво хоће. Но онда притисне и «кује гвожђе док је усијано." Гдекоје прпповетке наиисао је тако рећи на душак «Док је био млађи, имао је прилике као ретко који, да се у њему буди естетичко осећање и психолошка црта. Тада су се три српска нњижевника, Јован Бошковић, Јован Борђевић и М. II. Шапчанмн врло често састајали, и озбилшим и темељним разговором проводили вечери своје; млади Лазаревић био је свагда у том одабраном друштву, н за осетљиву душу његову примила се многа клица, која је доциије тако дивно истерала. «Ми не мислимо овде упустити се у описивање живота његовог -— за нас је доста среће, што је у онште на овоме свету, п то као Србин. Не мислимо се упуштати ни у приказивање његовнх приповедака, оне су у овом листу од књижевног друга његовог, П. Адамова, достојно приказане и оцењене. Ми хоћемо само да уиознамо чи-