Otadžbina

ш приносн н лепа техника. Силна ли контраста оне страховите ноћи: у једној соби уз силно светило карташка страст, а у другој у мраку жена пуна љубави с децом пред светом иконом. Над целом се приповетком надвио хоризонат пријатне лирске поезије, којп се на крају свршује пуним акордом. Чисто ти се чини да и сам осећаш преиорођену лакоћу Мнтрове душе, када кроз тиху ноћ ослушкује складан звук јутарњих звона! А Зелембаћ? За неколико година је доспео у Тоичидер, тамо туца камен — у робијашком оделу. Писац очевидно тежи за тим, да подмирп т. зв. песнпчку праведносг. Штета је само, што је така ираведност понајвише само песничка, јер је живот пречесто неправедан. Та то је грозна трагика људске судбине, што зло редовно рађа ново зло. Ова је приповегка као саливена! Лазаревић је пре свега психолог, с тога ћеш узалуд тражити у овој приповеци пшроких оииса. Све је просто, искрено, без патоса и без декламације. Па као што људи највише ,поштују одрешну, кратку реч озбнљна човека, тако те се дохвата и ова приповетка одсечном краткоћом и језгровитошћу. Већи су оквирп песннчкој слици у „Школској пкони" где нам приказује писац ндилу сеоскога живота српскога. Сва се радња прикупља око старца свештеника. Он се не може ни замислити без села. Он је душа села, нити ко ради, нити мислн, нити говори без њега. У оно доба, кад радња бива, рачунало ;је село и он, да мује око 50 годпна. Поп је имао попадију, с којом је живео у слозп и задовољству. У једаред се разболи попадија. Поп седн код постеље и не одмиче се, шапће само молитве, а попадија се слабо и разабира. У једаи пут се попаднја дохватп за појас, иа врисну и сва поцрвене На скоро родп женско дете. Да силна весеља по целом селу! Алп попадији ннје било суђено да се наужива радости. Иза порода умре. Тако остаде цура попу у бризи. Крстили