Otadžbina

1ЛУ куда; не давно се оженио неком, што прави шешире. па се сад већ раставља с њом, јер се она тужи, да је мучн и бије. Никад неће он бити срећан... Кад би могли завирити у радионицу пншчеву, можда би се пре оваке концепције нашао и другачији пређашњн нацрт. Очевидно је, да су писцу пре свега бнла на уму поименце два главна лица поп и попадија, па можда још и стари учитељ. Ова су лица одиста вешто нацртана, особито сам поп не може да буде потпунији и јаснији. Писац је открио читаоцима сваки најскривенији кутић попине душе. Али је иепоквареиа природа ове неуке али поштене п племените чељади нагонила писца, да их контрастира с незрелим успехом полутанског школског образовања ; ппсац је т. ј. желео рећи, гледајте, колико је гора оваква култура од оне идилске. поштене безазлености. Оваковој тенденцији не може нико с правом наћи замерке. Та сви знамо и видимо, како су жалосни, како су глупи ресултати неприродног образовања, које не распирује у младим душама пламен заноса за врлином и добрим, него буди некаку болесну грозничавост, која таквој жртви не да, да зрело проценп живот, какав јест. него је као бесна бура баца од једне крајности у другу. Писац није добро урадио, што је тип младога учитеља изнео одвећ у опште те читалац не може обухватити читаву слику таковог чељадета. Оне контуре, што их је писац употребио, нису довољне, да нам протумаче, за што учитељ и Марија кришом да одбегну; ко им смета да проводе љубав ? А готово је маглом застрто и, за што се Марија враћа и то тако нагло баш у онај час, кад је отац на умору. Поред свега што овај други састав није онако вештачки као онај први, опет можемо с чистом савешћу рећи, да се у (( Школској икони" находи велико благо психолошке анализе. Поред ње провирује тенденција пишчева, да Србима треба науке, или како символски каже, икона св. Оаве, народнога иросветитеља — треба науке народне, која ће се слагатн с потребама народа српскога. Треба народне