Otadžbina

1АТ Најлепшп ћо цвет хармоније између облика и језгре бити поуздапо приповетка «Све ће то народ позлатити". Најбоља би оцена била, да је до словца прештампамо. Овде је показао Лазаревпћ, да је готов уметник, који добро схваћа оно правило : ваљан уметник^не сме свашта рећи. умереност је први принцип уметничке техннке. Премда је Лазаревић противник декламације, уме ипак постићи диван еФекат духовитим разрађивањем, згодном поделомсветлости и сенке а врх свега, природном карактеристиком. Овако из саме ситуације пробија искра еФекта, који пали срце читалаца. Описује се, како отац на наробродској станици очекује сина, за кога је чуо, да је у рату допао рана. С њим заједно чека некакав капетан своју жену. Лађе дуго нема. Тако се заподе разговор.... Најзад ето лађе. Путници излазе, каиетан је дочекао жену. „Капетана као да нека ледена рука хнчепа за срце. али та рука исто тако нагло попусти, јер у нсти мах опази. како се преко ћуприје креће један човек у простом војничком оделу, а без десне ноге и леве руке. — Ћути, рече капетан са ужасом на лицу. Брзо предаде дете жени. па притрча богаљу. Ухвати га руком испод мишке, и поможе му прекорачити једну греду, која се била пспречила на месту. —- Да ниси ти, војниче газда Благојев син? —• Јесам, господин капетане! рече војник састављајући ногу и штаку, и дотакнувши се по војнички капе. Али га штака издаде, и он се придржа за једну госпу с кучетом и зембилом, која врисну и одскочи у страиу. — Ту ти је отац! чекај да му кажем! Како беше тек зора, и путницн неодлучно стајаху на обали. то и нехотице сви обратише пажњу овој сцени. Капетан отрча напред у механу, да пробуди Благоја. Свет се склони у два реда. тгуштајући напред инвалида. красног једног момка, с мушким лицем и жалостивим осмехом око усана. Све беше код њега: и снага и здравље: