Otadžbina

1.ХП

лепота; и опет — ничега не беше! Све личаше на разлупану, скупоцену, порцеланску вазу. Он пође полако напред. За њим пристаде капетаница с мајком и дететом, па оида остали свет, сви ћутећки и као у неком свечаном спроводу. У тај пар гологлав Благоје истрча из механе. Капетан поскочи, и дохватн га за руку. — Стани! Он је тешко рањен! Здраво тешко! — Како тешко ? Ко то каже!... Ево, ево писма!... његов друг Јоле... Зверајући на све стране он потрча пред инвалида и зауетави се на крају публике. — Па где је? — Тата! вмкну војнпк милостиво, окрећући се на једној нози и подупирући се штаком! Тата ! Ево ме! Благоје се као муња окрете. Стаде пред сина. Гледа га, гледа — па онда тресну о земљу. Нико не мишљаше, да иде својим послом. Сви прискочише, попрскаше га водом. Дама с кучетом п зембилом тури му некакве капљице под нос. Брзо га повратнше и дигоше на ноге. Он се брзо обриса од воде, којом су га поливали, па онда загрли сина, али тако нагло, као да се бојао. да ће му побећи. Дуго га не пусти. А и кад се одвоји, он га гледаше правце у очи, не смејући никако спустити очију доле, где је некад нога била. — Хвала Богу, само кад си ти жив ! Све ће ово добро бити. Ово — он напипа штаку — ово ће народ позлатити! Је ли тако, браћо? Свп прискочише одговарајући. —■ Ево ја, рече капетан, ја нрви дајем — он стаде претурати шпагове, али нађе само неколико крајцара ја ево дајем сахат и ланац. На! —- Хвала. господнн капетане, рече војник исто онако поздрављајући капетана. Држи, тата! Ја немам друге руке. — Ево и ја дајем моју ћилибарску лулу. Вреди два дуката, рече Стево практнкаит.