Otadžbina

1јХШ

— Хвала браћо! држи, тата! — Ево, ти да куииш дувана! рече Маринко и пружи му неколико дуката. Војник с муком придржавајући штаку скиде капу и подметну је Маринку да тури у њу новце. — Хвала браћо ! Држи, тата ! Благоје узе капу у обе руке, метну у њу сахат, лулу и дукате. Народ поче редом спуштати. Међу путницима беше наше браће Руса, са оном, како они веле, <( широком натуром". Они немилице даваше. Војник се захваљиваше непрестано са (( хвала браћо ! хвала браћо!, м али му глас постајаше све више и више загушљив. Те две речи почеше добијатн одсудан ритам као у слепаца на вашару и он као да сад први пут осети свом снагом непоколебљивог уверења, да је богаљ и просјак. И најзад просуше се тихе, крупне сузе као мајска киша. — Гле, гле ти њега! рече Благоје. Због таке ситнице, па плаче. Па шта ми је то? Једна нога! Еј, Хеј! Све ће то опет.. .. он у мало не рече (( нарасти )) , али се устави: Све ће то опет. . . . Ама је ли ти ја кажем, да ће то све народ позлатити! Па онда у једаред и сам бризну у плач : — А што ће ми све ово"! Он баци преда се на земљу капу с поклонима и као луд погледа у небо, као да озго чека одговора. — Хајдемо те одавде! рече капетаница. Овде је несрећа а ми .... она погледа у обе ноге своме мужу и у нуне обрашчиће свога детета. . .. Ми смо хвала Богу срећни и пресрећни!Тада су одвелп Благоја и сина с поклонима на каруцама у варош. Људи добра срца чинили су им донекле поклоне, али све се на свету огугла. Све избледи —- п одушевљење, и љубав и дужност и сажаљење ! и не можеш га вигае познати као ни Топузова вранца, који је некад добијао сваку трку, а сад окреће сувачу."