Otadžbina

1 ј X VI

које стаља Лазаревмћа у најизврсније «од млађијех нрпировједача нашнјех." .Та бп га ставпо у најизкрсније без разлике година." Овде г. Бјелановић казује у кратко шта нма у којој приповетци Лазаревићевој, цнтира поједина места да покаже како ои описује, иа онда наставља: (( т 1нтао сам у „Стражнлову" како је један хрватски критичар нагаао ману Лазаревићу. а то је течдечција. Тенденције не смије бити. (( Ово питаше о тенденцији у умјетности старије је н досадније од источног питатћа. Слушао сам п једног нашег младог пнсца на приморју. који хоће строго (( умјетност ради умјетности" по ријечи Хајнеовој. нли не знам ког другог гласовитог књнжевника, те се куне и преклиње (( ш уегћа та§тзМ. и (( По овом начелу, до крајности изведеном, умјетннци бн, како мп се чинн, имали завући се у свој посао као пуж у љупину, постати попут каквијех свегатеника, рецнмо старијех мисирскијех, који су стварали сталеж одијељен од свега свијета те своје обреде сврганвали скровито не допуштајућн ником завирити у њпхове тајне, кријућн боговс своје као мачка мачиће. (( Али као што такн обред постаје брзо смијешан, тако бн се п овај умјетнички ((Закон" претворио у лакрдију. Умјетности не може бити, као ни вјере. ако своју свјетлост на народ, на рају не баца, и отуда своју рану не прима. Правог умјетннчког дјела ми немамо без тежње неке, без неко1 добра. На жалост, који иут је тежња н код многнјех на гласу умјетника оиака. Али срећом прави умјетннци неће заблудитн. или ако забасају. опет се на правн пут враћају. (( Не мислим ја да се ово правило има одбитн. Оно је основано кад се здраво разумије. Тенденцнја не смије савлађнватн дјело, јер тад нема нн правог дјела, па тад и тенденција постаје шупља. Ириповиједач не смије себе пстнцати, а лица своје приновјетке у закутак бацатн.