Otadžbina

Т ј ХУИ

(( Тако од чувонијсх талијанскијех романоијера, Гвераци је прегонио. Гвераци сваку гдаву свога романа почиње са уводом, „словом" гдје он (( ех саШес^га" приповиједа. Па кад се радња наотавља, опет лица говоре и раде како Гвераци мисли и хоће. Ови романи ипак су имали успјех велики. Они су потресали омладину талијанску г , народ приправљали на велико дјело слободе и јединства. С тога и та прећераност нека је благословена. _Али временом губе вриједност ти романи. Прећерана тенденција убија их. «3а Лазаревнћа ово се не може рећи. Он те мане нема. «Узмимо последњу приповијетку. Ту ми очима гледамо капетана Јеличића н В.аагоја. Видимо како се Влагоје опија, како савија главу кад капетану приповиједа зор кобиле његова мајстора. Влагоју се смијемо па га и жалимо и најпосле с њим заплачемо. А Лазаревић —■ није нам ни на крај памети! ((Свој печат, дакако, ове прииовијетке остављају на срцу читаоца. Гледајући онога -Танка у ((Вертеру^ како се занио- за јунаком Гетеове приповијетке истог имена, и како ]е наумио обршпти као и онај јунак немачкога књпжевника, ми жалимо његову слабост; па ако имамо .л мозгу жицу оне лудости, ми примамо к срцу здраве разлоге Младенове, који изгоне вјетар из Јанкове главе.. Тако кад прочитамо н ону посљедњу приповијетку, машићемо се за кесу, да даривамо најближег просјака, пошто нам је далеко српски инвалид. «И то је тенденција — већ постигнута. Али така тенденција не квари дјела, него му нови сјај даје и . Пошто је још цитирао из (( Стражилова» оне врсте којима је оно пропратило Лазину слику, г. Бјела-новић завршује свој Фељтон овим речима: (( А сад сложно да овом Србину умјетнику пошаљемо поздрав, са Јадранског мора на тихо Дунаво 1