Otadžbina

Ј,.\\ VI

школованог брата. о томе. н буни се што овај не мнсли као она. Оно мало школске поуке- њезнне, давно је већ Видак прекрилио својим знањем, тнто га је ирибрао из своје лепе збирке књига —- и у томе оквиру знања његова, губи се скромна душа њезина, и дивећи се толиком знању, хоће н писца да увери како одиста (( ои зна све." Како видимо ова малена прича доиуњује остале приче Лазаревићеве, које у целиии садрже мање више обра.ђену ■анализу душе Србинове. У њојзп се истиче онај исти оштри посматралачки дух, онака иста уметничка обрада. што краси махом његове приче. 0 њима је један наш даровит критичар 1 ) врло згодно рекао. да су (( конкретнп примери уз теорију науке о души" и ова прича само потврђује ту изреку његову. Бујне нрироде људске. као-и бујне реке, руше и најчвршћу препреку, и најчвршћи бедем, кад им се напрасно ставн на супрот, мајстору се ваља петн уз њихово корито, ако ће и до извора, и иоступно уклањати све, што појачава ток, и тек месгимице, ломитп му сиагу долмом. у кратко ваља јој регулисати корито. Упућујући Видака на ову стазу, пнсац нам показује, да је дубоко узрео у законе развића душе човечије, да је јасно уочио нексус између закона Физичне и психичне природе. V том раду мучно да је ко надмашио Л. Лазаревића. Али за стварање уметничкпх објеката, није довољно познавати те законе; ваља за то јоит нека тајанствена, богодана моћ, да их задахне душом, да их оживи. Знање ваља да се дестилише кроз песничку крв ; обе сФере у нрироди људској, интелектуална и сензитивна. ваља хармонично да се удруже, да би се у души човечијој зачедила пдеја н оживео облик уметничког дела, и та хармоиија рекао бих да се настанила у души овога писца нашег. Из ње су провреле пластичне, чисто умегничке нрилике: Благоја, Танасија, Марије, Аноке и других, који су одмах нза прве иојаве привуклп пажњу наших иозна') Милан Гавић, у Летопису књ. 147.