Otadžbina

1,ХХ\"Ш

почетку, рекав, да он, гледалац свега што се збива у прнчи, доводи свог читаоца дотле, да и сам гледа живо делање пред собом. Лазаревићеви су типови чисти. нрилике су му пластнчне, а колорит им је пут живота. Писалачко перо промеће се међу његовим прстима у кичицу, и творевина се његова облије дивном нриродном бојом. У контакту с њиме мртва материја ожнви. п као што се у делнма његовим гледају боје, тако се пз њих слушају гласови сваке врсте, што нас у природп заносе и опијају. — Групе су његове жанр слике у минијатури. алп тако јасне и верне да нам пријањају за душу и да нам се, гледајући их. чпнп. да смо их негде виделн у народу, али да су овде лепше но што смо их гледалн. За пример бујнога живота у тим сликама, ја ћу да изнесем једну. те да њоме покажем, како се реченице промећу у бојане млазеве, а редови књиге у живе слпке. РеФеренат прочита из рукописа два места. Није ли нам, читајући ово тако, као да гледамо пред собом ову лепу груну, са испиоаном, наивном збиљом на Илинкином лнцу . или да смо сами на коњу усред те дивне трке ? Кад прочита прави коњаник ове редове, мал да неће и нехотице мрднути руком, да набије капицу на главу. да му је вегар у лету не однесе. Кад поменем још необичну лакоћу, којом писац црта и боји своје слике, и вештину његову да им са мало речи обележи тренутне осећаје и да их радом оживи, драматише ; кад поменем уз то богаство његових бојаннх нијаиса у сликама, које иотичу из теме.ћног познавања л.удског срца и начина, како покрети његови долазе до чулног израза ; кад поменем најзад лепоту његова стила, кроз који местимице провејава благ и свеж хумор, и којим се његове слике уметнички ресе —■ мислим да сам довољно рекао. да препоручим Срп. Кр. Академији ово по обиму малено, али ио вредностп големо дело — да му омилим овај нови, мирисави цветак у врту наше лепе књижев-