Otadžbina

цшх

ности, ово красно. чисто српско чедо уметничке душе нашега Лазе Лазаревића. Осем ових академичарских реФерата о иосдедњој Лазаревићевој прииоветци, наштампана је још једна оцена у „Новом Времеиу У) (бр. 72 и 73 од год. 1890 од М. П-ва. која гласи овако : „Када те дањске годиие српски посланик Мариновић даривао београдској краљ. академији 10.000 динара као фонд пок. свог сина. да се одатле награђују ваљана белетрпстична дела, обрадовао се је сваки искрени пријате.в српске књиге — тим пре, што су код нас Срба тако рђаве књижевне прилике особнто у критизовању) да је требало макар и строго научно какво друштво као краљ. академију одабрати за врховног судију, и књнжевне продукте достојно награђивати. II ако је творац академије, бивши мннистар М. Кујунџић, имао на уму, да у академији буду заступљене све Фазе науке и вештине . ипак су му политичке, социјалне иа н литерарне неирилике на путу стајале. да се та замисао као што треба. реадизира. Учено је друштво чисто научна карактера. п срећна беше зампсао. да се у академију уведу и представницн поезије у ширем смислу, као највише судије литерарног укуса. Асас1етје ГгапсаЈбе имаде на пр. од 40 својих бесмртнпка ионајвише несника, романсјера, критичара, и нема сумње, да ;је већ поред тваралачког духа Француског народа баш онај институт највише допринео, да је данашњи парискн литерарни восЈе1;е ((Тоиаидећег" у укусу, Форми, техници и тенденцији иоезије. Код нас тако што не може бити. Српски народ није корачао упоредо с остадим просвећеним светом, он није нроживео средњега века, а да му то буде основа даљег развитка, већ су га модерне идеје затекде на ниском културном степену. публика (а и беше је слабо) није ни лнтерарно одгојеиа била. а камо ди научно. радп тога имамо