Otadžbina

^ххх и толико несолидарних иојава и у највишпм нашим научним заводима. Ооцијални су наши одношаји билн уплпвисани и тровани које од Немаца, које Талијана, култура нас је 19 века тек пробудила, посејала нове идеје. повукла за собом деморализацију, блазирала толико даровитих Срба. који су болесне идеале и каприце Ј9 века проиоведалп запуштеном народу, на није ни чудо. кад има и код нас одушевљених социјалиста, демократа н т. д.. или ако која сриска сељанка код рђавих наших нрпиоведача изјављује .пубав. као да зна Дима-а на изуст. А какве су нам биле политичке прилике ? Црна Гора. Србија, тек што је на ноге стала, морала се поред растрганих културних, социјалних унутр. одношаја борптп још и за опстанак свој, а ту не беше могуће, да се поред животних пптања — ил бит ил не бнт — побрине и за достојан напредак свог народа, шта внше пмаде примера, да су баш државни представници заслепљенп партизанством стајали на путу томе развитку. Прво је, наравно, држава позвана, да се побрине за иросвету својих поданнка, већ ради умне и материјалне конкуренције других народа. Па ипак поред свих тих иеприлика, Србин може данас с ноносом погледати на своју академију, учено друштво. Матпцу, 100 свезака „Отаџбине,® Чуинћеву задужбину и т. д. Благодарнн су синовн свог народа хиљадама Форината и динара завештавали за напредак својих потомака. Није ми ни на крај памети. да говорпм овде о књижевним нашим нриликама (кога то занпма. нека прочита чланке М. Савића, у (( Стражилову и год. 1887), већ да прикажем штованој публици, ове две ириче, којпма је београдска академија досудила Мариновићеву награду. Причу «Он зна све п написао је Лаза К. Лазаревнћ. Кад је оно год. 1886. Л. К. Лазаревпћ пздао шест својих приповедака, критика их назвала шест алемова у српској литератури — д-р М. Шрепел посветио им је ду-