Otadžbina

168

РАТНИ ДОГАЂАЈИ

направило се од Турака, безброј гужава које су надиралете на једну, те на другу страну, само да се где год, докопају чистпне и пута; али су, свуда, били пресретани Србима који су их били и клали. Вични путевима и стазама ио шуми, Срби су дочекивали Турке где су се год. овп макли и таманили су их како само може побеђен иепријатељ који се свети, и онај који брани евоју чељад. Једно одељење Турака, скркало се било које како, и продрело кроз шумарице у ону јаругу, у коју су мало пре Турци стерали Милету с његовим људма, и Срби су их сачекали ту, ватром из пушака и потукли све до последњега.. Од доста велике масе Турака — преко 2000 људи, што их је било овде, силом се мали и незнатан број њих, прогурао и иромигољио које како, кроз шибље и густе шумарке и доспзо је до Трешњевице где је стајала резерва турске војске, а све остало, или је пало мртво на месту. ил доиало српског ропства, или се било скрило по густишима и по јаругама, где су их позније Срби налазили и хватали. Чак су и жене српске, после неколико дана, наилазиле на поједине Турке по шумама, гладне и изнемогле, и ту су их или премлаћивале или одводиле као заробљенике, српској војсци, у њеном поставишту на Белици. После овога боја вратили су се и они Турци из Трешњевнце у Ћуприју и нису внше, нн они, нп Јагодинци, дирали у Србе. Мож да није била баш последица тога боја, али тек, било је после тога, да су се Турци тако и толикО' променули у својим односима према Србима, да су почели чак даваги им доказе да желе да се измире с њима. То се опазило особито, у време после боја на Дубљу, кад су Турци позвали старешине српеке војске, која је била на Белици, на договор о измирењу и кад је војвода Милош био послао к овој војсци и свога брата Јована Обреновића. Кад је, мало после овога, дошао у Белицу к српској војсци, и војвода Милош, он је наредио те је неколико