Otadžbina

НОВОВЕРДИ

171

јаку на шињелу и тури руке у ишаге, нак се накашља — онако малко званично — а очи му севнуше, као да веле : — «Три корака натраг, бре!" Човек се одмаче, јер чу иза себе кораке и грају носаца и путника за Панчево. Лагано окрете главу нрема гомили, те му „власт" виде сухо потамнело лице, обрубљено седом брадицом, очи ситне и поцрвенеле, танак, готово прав нос — еле обличје незнатно. Чича сад спусти низа се окоште, озебле руке и обрну очице ка лађи. Тада настаде обичан призор. Кад лађа бубну бочином она се два позорника укрутише на изласку, иа тргају из руку путне листове, мишицама и ногама прече излазак, докле не сврше свој иосао. На лађи онет вардања и дрека; узвицима спушта се с неба Бог и сва његова војска, а да би га умилостивили призивљу га обично у три језика : мађарски, немачки и српски. Пред катарком беше се укрутила нека висока жена. По варошком јелеку и сукњи, видело се одмах да је радничкога сталежа. Жена мирно, скрштених руку, чекаше докле не изађе и последњи сапутник, па онда пружи књнжицу позорнику, који у тај мах уђе у лађу. У исти тренутак стани се пред њом онај сухоњави чича, те се њнх двоје руковаше и прошапташе две три речи. — Па шта не излазите, кад ћете у Београд!— рече љутито позорник, треснувши књижицом о длан. — Двоје вас је, ви и муж. Где ли вам је тај муж ? Капетан се примаче, те опсова мађарски. Жена одступи корак на страну. Иза њених леђа, на високу ковчегу, сведена поклопца, сеђаше неки човек, који хитро устаде. Са теменом од шешира не допираше жени до носа. Чича и њему продрма обе руке и једанак обојица прошапташе нешто, пак дохватише за гвоздене брњице од ковчега, жена поможе, и чича се натовари, те крену пред њима. Жена одиже

\