Otadžbina

172

НОВОВЕРЦП

једну набубрену врећу, а мали човек неку кутију, па за њим. Позорник се нашалн пратећп их : — Е, е. имам мужа, колик пужа ! У царинарници стадоше их преметати. Горњи слој у црноме ковчегу беше обућарски алат, н труба учињене коже. Испод тога, неколико комада кухинскога посуђа, пак огртачи и хаљине. У врећи беше рубље. У кутпјн неколико штампаних књижица и рукопнса. — Шта ли вам је то ? пита чиновник. — Молитве ! — одговори брзо жена и пружи своју широку руку, као да заштити кутију. — Какве молитве ! ? — рече чиновник у чуду, пак узе горњу артију и развп је. Беше еонаФско писмо са печатом еснаФским и потписом обућарског устабаше београдског, у коме се каже да еснаФски збор допушта Мити Петровићу обућару из Новога Сада иреселити се у Београд и отворпти радњу. Друго писмо бетпе полициско уверење : како је Мита Петровић измолио допуст да се са својом женом Персом настани у Београду. Чиновник не хтеде прегледати остале артије, но запита немарно : — Ви сте Мита Петровић, обућар ? Мита не одговори. ГБегове очи укочено гледаху у отворену кутију, алп му поглед беше расејан. Образи му беху округласти и румени, брада црна, прогрушана. Могао је имати највише до 45 година. Јака на кошуљи беше му веома чиста, а горња хаљина мрке боје половна. Перса беше у толико необична што на њеној јакој грађи, месо беше жућкасто, болешљиво, очи водњикасте, те јој широко увехло лице напомињаше ликове светица у екстази Након мало тренутака ћутања, понови позорник чиновниково питање. Мита потврдн главом. Чича се умеша :