Otadžbina

НОВОВЕРЦИ

173

— Јес, јес. Ово је Мита, а ово му је жена Перса. Он је долазио, знаш... има... има петнаест дана, и, к'о што вндиш. к'о што виднте, добио је дозволу да... — А ти који си ? — ирекиде га иозорник осорно. — Ја сам... мени је име Срета. Ја сам покућар код господина... — помену једно име некога богаташа на Новом Врачару. — Па што си ти, зар адвокат, да говориш место њих ! — ; осече се други позорник. — Зар они немају уста ? Обућар се намргоди, лагано диже кажппрст и лагано изговори : — Види Бог да имам уста, али су уста дата да се говори кад треба ! Чиновници ирснуше у смех. Позорнпци се одмакоше, а Срета, Перса и Мита изађоше са пртљагом.

После два три дана, у једној од споредннх улица у •савском крају, над вратима једне ониске куће, освану црна гвоздена плоча са натписом: Димитрхе Петровићг обућарЂ — 8сћићтасћег. На једгшом прозору до врата беше изложена насликаиа ципела. Мајстор Мита жељаше да нађе стан п радионицу под једним кровом у варошком. или дорћолском крају, али где је могао наћи једно, није друго, те по што је залуду прокрстарио кроза све улице у оним предграђима, станн се на Сави. На то га наведе то : нтго је до мало пре његова доласка у истој кућици живео неки обућар, те тако ће муштерије, по навици, свртатп. Осим тога кирија не беше велика. И тако Мита прикова свој стари цимер, написан још ире двадесет година, иоређа калупе, разастре кожу, смести се са столићем у кут, према прозору, и стаде крпити, ваљда, своје, или Персине ципеле. Према прозору, за леђима Митиним бејаху враташца, кроза која се улазило у доста пространу собу. Перса беше