Otadžbina

174

НОВОВЕРЦИ

купила у Фишегџијској улици колпко јој требаше од старога покујства и гвоздено огњиште, које смести у кухињицу до собе. Имали су још и шупицу п два корака дворишта. Обоје беху потпуно задово.вии иовим станом. Преко пута од Митина дућана, мало лево, бејаше крчма, коју држаше нека Макрена, средовечна удовица, гојазна, нривлачна лица, у српској пошњи. Кад не бејаше гостију, Макрена би увек стојала на прагу, турившп руке у шпаге од сукње. Ретко би ко прошао да га она не позна и да с њим не измени где коју веселу реч. Заједљиве досетке и масне шале не буњаху је ни мало, но је увек готова била да врати мило за драго. Према крчми, десно, у једној мрачној страћари, беше вигањ некога Немца, где је ковало десетак раднпка и шегртића. Чак и недељом и осталих свечаника наковњи звектаху од зоре до мрака. Газда беше постар, ћелав, трбушаст и сав надувен као тенац. Он је по цео дан седео, турпијао и гладио сковане ствари, а својим крупним избуљеним очима на све стране ио вигњу стрељао, да уздржи млађе у запту. Најстаријп му радник бејаше Јожи Мађар. Тако га зваху, јер се сам издавао за Мађара, али његово обличје ни из далека не напомињаше хунскога спна, какова га ми обично замишљамо, на име : црнпураста, осредњег раста, живих очију, брка заФитиљена до уха. Јожи беше сушта суиротност томе — повисок, плав, четкаста брка. Зими и лети Јожи ношаше иоте оветшале хаљине, мек шеширић, Бог зна какве боје. Кад је шеширић затурен на потиљак, Јожи је при себи, а кад је нахерен, Мађар „бесни.® Код свога газде, Јожи не могаше узети ни једне паре напред, код Макрене ни за пет пара пића на вересију, а храњаше се код ње, илаћајући месечно. Дебељко мало речи трошаше с њим, али свака вештија ковачка работа пролажаше кроза Јожине руке. За то је он једитш ноћивао беснлатно у вигњу. Јожи, ћутке, марљиво кује дан, два, три, па одмах узме наднице, те