Otadžbina

186

НОВОВЕРЦП

Перса слушаше просто из учтивости, па јој се зенице раширише и оиа их сврну на страну; очевидно њена памет беше далеко од тога разговора. Кад Љубица то опази. прекиде говор. Перса се тргну нз заноса, па, малко збуњена, стаде се опраштати. — Послушајте ви мене, Персо, нећете се кајати! заврши Љубица својим обичним гласом п веселим изразом лица. — Види Бог да се имам за што кајати! — рече Петровићка тихо, као за себе. — Хвала вам на добрим саветима, али не помаже ништа! — додаде и опет се онако чудно осмехну. И моја је мајка од исте болести умрла. Хвала Богу на свему! Од неке се болести мора умрети је ли тако ? — а нама није дато да бирамо, него што пошље онај озго ! — И Перса рекавши то заковрну очима, а лице јој доби израз блаженства, и неке чежње, чисто као да у томе тренутку угледа Господа у свој његовој слави, те као да јој душа жељаше одлетети к њему, у своју праву постојбину. (( где су насладе, каквих око не виде, нити ухо чу и . — Мало је шашава ! — рече после Љубица мужу, — али је добра душа ! — Па жена према мужу — а тако је опет боље, него да се не слажу ! Шта би ти на пример радила да ја одем у нововерце, па да ценим моје радове за половину мање него сад, а ? — Тими стршну брк и открише му се бели снажни зубн. То се и њој учини тако смешно, да се од силнога кикотања превп и ухвати за његову снажну мншицу. —■ Но... си... те белај, ха-ха-ха, баш сити... ако ико... за нововерца! Љубица, после тога, кад год удеси Персу, поразговори се с њом. Једном јој оде у походе, али се врати кући прилично мрзовољна. Стаде мужу да прича: — Немају, брате, у соби ни пконе, ни босиљка. -Ја. . знаш онако из далека... поведох реч о тбме, каконије лепо...