Otadžbina

188

И0В0ВЕРЦ11

Поче избацати којекакве досетке, оообито кад прође које младо женскиње. Баш прву такву његову досетку чу Перса, те упропашћена гледаше мужа. Па онда, једне неде.ве, кад се Мита и Перса затворише, Риста прислушкиваше, те ухвати напев неке побожне песме и запамти речи: к Наш се цар сија на Сиону" те је то понављао на сав глас у крчми и додавао своје стихове, али такве садржине, да се Макрена и гости превијаху од смеха. II, најпосле, обезобрази се толико да, сутрадан, онако мамуран, поче певати та своја „стихотворенија" и у радионици. Мајстор изађе. После два часа, дође стари Срета, исплати помоћнику што му беше претекло од зараде, поклони му још толико новца и одведе га некуд. Мита већ не хтеде да чује о другом помоћнику, него стаде одбијати муштерије, који не могаху чекати. Те године зима беше необично блага. Први снег паде тек иосле Богојављења, али тада стегну мраз; да пукне камен, што но реч. Чим настаде та нагла и велика студен, Перса паде у постелу. Чича Срета настани се код њих и замени у неким домаћим иословима оболелу жену. Љубица Тимина поче чешће свраћати с понудама, од којих већина беху залудне, јер је болесница примала само млеко. Љубица употреби сву своју речитост, све могуће разлоге, не би ли је. наговорила да пије чорбу и да једе по мало меса, али све залуду. Перса је с осмејком захваљивала, а при томе би погледала мужа и Срету. II они би се тада осмехнули, а то је од прилике значило : — Овај нас свет не разуме! Свет овај мисли да је телесно здравље најпрече добро, да се треба чак и омрцинити и огрешити ради здравља ! Опрости им, Господе, јер не разумеју твоју вољу. Просветли их, Господе са Сиона, да познаду своју главну потребу — спав душе ! Одиста не би умела Љубица тако исказати те њихове мисли, али је сна њих јасно прочитала на лицима све тро-