Otadžbina

НОВОВЕРЦН

189

пиде. То јој у исто време беше најверније мерило колико с у „шашавн" све троје, те се домишљала како да сиасе .болесницу, на неки начин. и против њене воље. Једном, касно у вече. затече она Персу у страшним мукама. Седела је на кревету наслоњена на четири подглаваче ; дисање јој беше учестано, али испрекидано, те се понекад могло мислити да јој се дах неће иовратити. На сухом врату, под јабучицом, кожа јој одскакаше као да пиле кљује нзнутра. Перса се је прстима грчевито хватала за покривач, час упропашћено зверала, као да јој се нешто страшно призираше, час сажимала очи. Мита је мирно радио крај ногу Персиних, а Срета му стојећи нешто читаше. Љубица се згрози видећи толику њихову немарност према самртничкпм боловима, те, без речи, одмах се врати ка Тими, прошапта му нешто, па отпде ка лекару савскога одељка, којн не беше далеко с кућом. Затече га. Беше то човек осредњега раста, смеђ, кукаста иоса и дебелпх усана. На први поглед могло се познатн да је Јеврејин. Он се зачуди видећи Љубицу, јер је познавао Тимпну иородицу, и баш с тога их је свих добро запамтио што нм је мало требао. Љубица му жпво и верно исприча све што је знала о Перси. Доктор не знадијаше чему да се више начуди, да ли особама о којима беше говор, или Тиминој жени која се за њнх заузима. Он је, до душе, чуо био но што год за настранога обућара, алн сад му слика његова беше потпуна. — Може жена умрети ноћас, а могла би живети и коју тодину, то је така болест ! Најпосле, да видимо, да видимо! — одговори он Љубици нолазећи с њом. Свратише у апотеку, где он написа лек. а Љубица плати. Даље, путем, допуни жена много што шта о суседима. На Митину лицу не указа се никаква промена, кад уђе доктор. Он лагано устаде н сними штит са лампе. Срета се као мало тргну, али се истога тренутка прибра. Болесница се, као из учтивости, насмеши Љубици, па затвори очи.