Otadžbina

190

а О ■ Г Ч *В О' В О 'В 3 Р' ц и

Доктор нафШф$б| »ухо 'нЛ груди, па онда јој бројаше ударце била, ш, %ад0.Л1итат11 од кад болује, како се болест појавља итд. све оно што бегае чуо од .'Бубице. Мита је одговарао савесно, али кратко. Лекар их исиитљиво мотраше све троје. Као да га највећма занимаше Сретино обличје, па Персино. Најпосле узе скленицу од Љубице, усу неколико капљица лекарије у ложицу воде, и тим запоји Персу. Још нареди да јој ставе хладне облоге на груди, и да јој се лек дава само у наступу, пак отиде. Мита опет седе на посао. Срета се загледа у књигу, Перса куњаше. Нико речи не проговори иошто лекар отиде. — Иа хоћемо ли јој ставитп крпе ? запита Љубица малко љутито. — Иаа... можемо ! одговори Мита, али се не маче. Љубица окваси убрисач, оцеди га и положи на груди болеснпци. До мало ова тврдо заспа. Тада њих троје пређоше у радионицу. Мита стиште руку Љубици. —- А ја сам мислила да ћете се љутити на мене ! поче она смејући се. Ја к'о мислим да је то против ваше... против вашега адета, звати лекара. — Истина, Бог је наш лекар ! одговори он, гледајућн у Срету и дигнувши прст, — али понекад он се служи људима да изврши своју вољу, да некога дигне са света, а опет да некога излечи. И ви то. Љубице, не би учинили, да вам Бог није заповедио ! Срета гуташе сваку његову реч. Љубицу подиђоше трнци, јер јој се учини да је то истина, с таким је убеђењем обућар говорио. — Ето, тако је, добра жено ! настави ои. —- У старо време, у време пророка, беше се смртно разболео један цар, од неке ране. Сви његови лекари не могоше му помоћи. Цар је вапио ка Господу, да му продужи дане његове. И Госиод га услиша, одиста с тога што је живот царев требно па сввту, ради некога добра. Господ се у утвари јави једноме пророку и научи га да направи мелем