Otadžbina

192

ПОВОВЕРЦП

И Перса поче јутром излазити. Ретко би се кад иовратила с трга, а да не донесе ио коју јабуку, или прегршт ораха, сптнијој деци Љубичиној. Мита је радио марљиво. После женинс јаче болести. заведе обичај да ■суботом изјутра дели помоћ нросјацима. те би их се сјатило мноштво пред његовим вратима и свако примаше по маријаш. Макрена, бакалин, дебели ковач и јоште ко, грђаху Миту. што навикну просјаке да досађују и другима. Крчмарица му је иретнла да*ће га тужити оиштини за то, али кад је уверише да ће је тамо исмејати, она се искали на свој начин, измишљајући смешне ствари о нововерцима. Једном, пред подне, свратн к обућару ненадни муштерија. Мита се мало зачуди кад се промоли оковани штап и куцну о подину. за тим кад крочи нога испод мантије, па се исправи пред њим у свем своме достојанству поп професор. играјући се с медаљицом под грлом. — Помоз Бог, мајсторе ! — Бог помогао ! нрпхвати Мита устајући. —- Да ми направиш једне цииеле, хоћеш ли ? — Могу ! вели Мита, чешкајући се. Ш — Сви те хвале да си добар мајстор, и, што је главно, да ниси скуп, па, велим, хајде да и ја поручим, па, ако ми будете повољан, норучићу и за моју госпођу... Збиља израђујеш ли женске цнпеле ? Ама, знаш, не мислим које какве женске ципеле, него Фине, укусне, од таике коже... како је оно зову?... Сад све једно, дед да седнем, да ми узмеш меру. Ја ! Дед. молим те, скини ми леву ципелу. Ја увек тражим да ми се узме мера на левој нози, јер на њој имам жул,, а иначе тецшо је угодити да ми на њу добро иде цинела. (( Чорт" би га знао, као да ми је .дебља од десне! Увек сам отрадао због ципела, т. ј. овде у Србијн. Куновао сам готове — ев' и ове су готове купљене — па када нх „понробујем", иду добро, као рукавица, алн, после једнога сата, све звезде видим. Чорт би га знао ! У Русији кад сам био, нисам страдао од тога. Него, лако је тамо. У Петрограду на стотине магацина,