Otadžbina

200

И 0 В О В Е Р Ц 11

Један стаде шаптати на ухо Тими. Што је шаптало даље причао, то се на лнцу Тимину показивало веће чуђење, докле, најзад нестаде му оемејка око усана, а обрве му се разгрогачише. —- Је ли могуће! рече он као за себе, гледајући Макрену, која још једнако шапташе са Јожом. Гости оиет заграјаше, седајући. Неколицина њих запеваше, очигледно да забашуре нредмет опкладе. У тај мах Макрена отиде за тезгу, наточи чашу воде и однесе је Јожу. Овај испи у душак, убриса усне и изађе без ((Збогом" икоме. — Сервус, Јошика! викну за њим његов мајстор, дебели Франц, већ прилнчно ђорнут. —- Сервус, парадум!... НоФОФерац, насарен! ха-ха-ха!... Јошика не пила Фише! не јела меса! .. Јошика насарен!... ха-ха-ха! — Та ћути, Швабо, убио те Бог! викну пекар, али и сам стаде се смејати. — Јо-ши-ка, ха-ха-ха! понавља Франц. И сви остали ударише у смех. Макрена се укрутила беше пред тезгом, чачкаше зубе, гледајући госте хладно. — Јошика.... насарен.... ха-ха-ха ! — Па јест назарен, не вндиш да не пије вина, ево већ месец дана! рече један. ■ — А наша Макра храни га насуљем и сочивом ! други ће. — Па шта онда ? пита Макрена, чикајући их. — Ништа, ништа, газдарице, ово је шала! одазва се пекар, и опет онако смешно намигну. То разголица и онако веселог Франца, те, кроза смех настави : — А Магре Магрена, ха-ха-ха, ја са тебе клатила се.... — А што си се кладио замене? запита она мирно, не мичући се с места. - Ништа, газдарице, не слушај га. - Ја кладила не тватесет, не трнтесет, неко нетесет литара, ако....