Otadžbina

НОВОВЕРЦИ

203

— Шга ? — Па све ме нешто к њој вуче!.... На. и сад бих, Бога мн. пошла. Просто ми је у срцу. -- те, да ... могу.... —- Љубнци бризнуше сузе. Тима је загрли и убриса јој очи. — Не лудуј, ./Бубице! Ти си увек иаметна била. Тебе је дирнуло што је болесна, ето што ! — Аја! Није само то!.... Боже. сачувај ми децу и тебе.... Ја бих те нешто замолила. — Да чујем ! — Да зовнемо сутра поиа, нека свешта водицу! Тима се грђе намрачи. — ПЈта ће рећи деца и радници кад впде то ? —- Милоти и Срета и Јоца п Анка, они ће у школу, а онп мањи шта они знају. А радннцима ћу рећи да сам сневала неколпко ноћп засопке покојнога оца, па с тога да сам звала свештеника ! — Па хајде, нека н го буде. Најпосле није никад сувпше помолити сз Богу! — умири је Тима. Сутра дан поп је освегно водицу у Тиминој кући. После вечсре, Тима ;је мало седео у крчми, не обраћајућп пажњу нп на Макреиу, ни госте. Једино, у повратку, гледнуо је на Митнн прозор н видео исти синоћни призор. То се понављало неких петнаест, двадесет дана. Па онда усели се у крчму неки Глиша Смедеревац, који пре држаше крчму негде у Палилули. Промена газде нзвршп се без икакве граје. Макрена предаде све стварн. које помнњаше некп пискарало, чптајућп списак. Пак премерише внио и ракију. Најпосле Глиша изброји њој новац, писар напнса признаницу, Мака „закроти", пекар и ковач потписаше се као сведоци, и тим би све свршено. Али тога дана у вече скупише се шегртп Францови, бивши слуга Макренин и још неколико мангупа, те стаде звиждање, маукање и дерњава нред Митином радионпцом. Пролазници се устављају, те пх се накупи иовелика гомила.