Otadžbina

II 0 В О В Е Р Ц 11

205

То се деси баш кад је Стева бакалин, пролазећи туда, био према њој. — Госпа Перса!.... Мито! — викну он и сагну се да је одигне. Мита изађе, те се нагну и узе је за руку. Брзо се искупише пролазници. — Та.... умрла је! врисну неко. — О, Боже!.... Та не може бити!.... Шта којешта дробиш! говори бакалин подижући јој главу. — Воде!.... Трљајте је!.... Свећу амо!.... По лекара брзо!.... вичу што који. Неко изнесе лампу, те према светлости блеснуше њене рашпрене зенице, у којима не беше живота. Свн се погледи стекоше на Митино лпце. које малко беше убледило. Он јој ставн руку на срце, па рече лагано: — Преминула ! — Ох! — охнуше сви. — Брзо лекара! виче Стева. .. Не знасе! То се не може знати! Мита мрмољаше нешто ,у себи, а рукама иоказа да му помогну унети је. Тима разгура око себе женскадију, па подухвати лешину и унесе је сам на кревет. Светина загуши радионицу. која остаде у мраку. — На поље, ко нема посла! загрми Тима. Нађе се се ту Франц, пекар. Глиша, те помогоше Тими да поврати ред. Дође и лекар савскога одељка, онај мали Јеврејин. Није му требало дугога прегледања, да се увери о смрти. — Мајсторе, на жалост.... — Молим, господиие, прекпде га Мита већ са свим присебаи, — молпм за уверење ради сахране, јер бих морао долазити к вама, а немам нпкога.... — Па, добро,— рече доктор зачуђен. — ја ћу вам написати сад овде, ако желнте. — Бићу вам благодаран.