Otadžbina

206

II О В О В Е Р Ц И

Лекар откиде листак из своје књижице, али не беше пера. Глиша отрча и донесе перо и мастило. Доктор написа неколико врста и оде. — Хвала вам браћо ! рече Мита, рукујући се са занатлијама. — Бнћу вам јако благодаран. ако можете, да поседиге по сата, докле се ја вратим. —- Хоћемо, хоћемо, одговорн у нме свију Тима. Мита натаче шешнр и отиде некуда брзим корацима. Врати се са чича Сретом, те, осим оних, које остави, затече још поиа проФесора и једнога позорника у радионици. Поп прекиде неки жесток говор кад наиђе мајстор. — Е, хвала вам, браћо ! иоче Мита задихан. Леиа вам, велика хвала.... Сад ја имам друга, а ви, браћо, идите кућама. — Ако би ти што требало, само зовни! вели Тима полазећи. И Остали му понудише своју помоћ. — А мислиш ли ти хришћански сахранити ову покојницу ? запита оштро поп. — Молим.... господине.... да ме оставите на миру ! рече Мита, а глас му малко задрхта. — Пази ти!.... Само ти иази, на твоју одговорност, разумеш ли? рече поп позорнику, нретећи руком. — Разумем! одговори стражар. Оба изађоше. II даље на улици, кроз помрчину, чуо се попов глас: «ред!.....» <( закон!...." „хришћанска земља!" А за њим тутњаху тешки кораци нозорникови. Мита се затвори. Сутрадан раније, Срета отиде на општину да плати за гроб и мртвачка кола. Он се поврати са неким старчићем, лепо одевеним, у цилиндеру. Пред радионицом хо• Даху два жандара. Пред крчмом беше гомила света. Око десет часова пре иодне зазврјаше мртвачка кола. Тима. Франц и Срета, кренуше се да изађу, али одмах устукнуше, јер уђе иозорник.