Otadžbina

■

снови (С. Ј. КАДСОН) Јоште као дете за скамијом школском, Снев'о сам о слави, њом надимах груди. У машти сам глед'о окићену, сјајну Мраморну дворану, што милину буди. Краљици у почаст сјајни пир је био. Ликује у замку круг гостију сјајних; Барони су туна и кнежеви гордн, И најлепши венац девојана бајних. У весељу, миљу дан се већ свршав'о ; Рог ловаца среКннх јоште даје гласа. Много хитрих срна и јелена царских, Пало је ко жртва напујданих паса... У вече је игра... Оркестар је дивно Изводио свирку и комаде своје... По мрамориом стубу гирдандц се сплеКу, Међ њима девизе и записци етоје. Целе дуге ноћи менует се игра; По његовом такту гомила се вије. А на тешку свилу, Фрезе и колете С огледала сјајних зрачна светлост бије. Ал' у скоро свану... Стишава се жагор. «Песника овамо !« Зачуше се гласи. „Песму из старине нека спева сада, Да забави друштво, да нам пир украси !" И ја, ропски слуга, смерно напред ступих ; Пред краљицу клекох смпрено и ти'о... Подигох се горе... Са душиних струна Младалачки ми глас дизо се и вио. Из прва је дрхт'о од бојазни тајне ; Ал' осетих за тим мојега чувара : Осену ме крилма и одушеви ме, Даде гипкост гласу, а погледу жара. И ја, скромни слуга, ја овладах друштвом. — Покорих га себи... Впдех брзим гледом,