Otadžbina

240

С Н О В II

Кад краљица млада поиикнула главом, И племићи како гледају ме редом. Девојане полуотвориле уста. На очима њихним, гле, суза се блиста... А моја се песма разлевала широм, Ко планински поток бисерна и чиста. Разлева се песма са дршћућих струна, Внјући се грми пуна силе, жара. Да л' удара гром то, те над земљом бруји, Да ли муња љута то небеса пара '? Песма беше силна... Сводови дворане Задрхташе силно, и земља се тресе ; А на иолеле.ју испод сребра сјајна Затрепташе ситне кристаласте ресе... Ал умуче бура, — тишају се струне, Под дршћућом кад-кад тек затрепте руком. Као трепет сјајних сераФимских крила Са струна се вио тихи звук за звуком. И побожни напев задоби, очара... А последњи звук се као тамјан свети, Као мирис чисти кроз прозоре вин'о, Ге звездама сјајним диже се и лети... Свршио сам песму... I Мир дубоки влада. Набрекнуле груди... Пред ноге ми паде Дивнц цветни венац... Пљескање се осу... А цветна ме киша засипати стаде. Грми сва дворана од пљескања силног. И одушевљења већ се жагор вије, Као хука горе кад је олуј тресе, К'о кад море силно о брегове бије. Грми по дворани .. Ја пљескања жагор Слушах као у сну. . Пуна силног жара, Пуна светих мисли душа ми је била ; Ал друкчијег ја сам очекив'о дара. Ти, чије је лице предходница моја, Чија ми лепота даде души крила, Те слободнам, силним песником ме створи, Да ли си ме тада разумела била ? —