Otadžbina

с н о в и

Везумниче, доста ! Њен је престо свештен. Отиди се и моли ! Гони даље снове. Твоја ббна душа, — не љубављу дрском, Већ понизпим страхом нека јој угове. Је л' вероват оку : она подиже се ! Гомила се стиша, те јој пута створи ; Под одећом сјајном груд јој бурно дише, У очима њеним силни занос гори Она к мени иде ! Лака као машта, С осмехом на лицу ка мени корача... Гле, са груди њених она лепа ружа У рукама сад је срећнога певача !... ...То дететом мишљах... II Пролазише дани... Снова маште моје нема више сада.

Сад сам песник туге, познања и јада. У славу лепоти ја не пишем химне ; Победу и славу лира. ми не поје. С расплаканим плачем, са патником патим, А клонулом борцу пружам руке своје. Крст је тежак мени : буре, сумње многе, Незгоде и борбу он је мени дао ; Али он је, опет, тренуцима сјајним, Радосним и светим тепшти ме знао. Још се сећам ноћи : ко болесник бледа, Опустила се к нама с лазурних висина, С несмелим осмехом севернога маја, Носећ сетни поздрав пролетљих милина. Отворисмо брзо све прозоре собне. И са хучним треском уличнога звука, Радосно смо ноћ ту ми пустили к себи, На наш скромни празник, у наш уг'о мука. И чим она уђе, мирис јоргована Донела је нама. А за њоме ти'о Уђоше и сенке, оплакана бића, Звуци прошлих дана, што ј' заборав скрио. Свзки, ко је био у нашему друштву, Свога родног краја невољно се сећа : ОТАЏБИНА КН>. XXVII. СВ. 106