Otadžbina

242

С Н О В 11

Убогога села, цркве и пољана, Потока, шумарка и мириспа цвеКа. Сећао се врта, где ј' љуљашка била ; Њену шкрипу чује... А сад ничег није ! Гледао је друштво у густоме хладу, И слушао кикот како с' ори, вије... Хладњака се сећа што ј' у врту био ; Па усева плодних н зрака им сјајни'; Зоринога сјаја над сањивом реком... ,...И наш скуп ућута. Многи боли трајни, Нужде, труди тешки и гомиле мука Морише нас дуго... Заборав је био Ког тражисмо жељно... С песмом примирења,. Ко у прошлим снов'ма, напред ступих ти'о. Огромне дворане није било сада; Ту, у скромној соби, где се сумрак свио, Само мис'о сија у лепоти вечној, Под трновим венцем што ми чело скрио. Засићеној руљи богова земаљских, Рад забаве њихне, ја не дадох звука. Похвала не тражећ, не чекајућ' славе, Певао сам браћи клонулим' од мука. Певао сам њима, што науку штите, И борцима храбрим у тешкоме боју, Да не клону јоште уморне им руке, Да одрже савез и заклетву своју. Певах светлу химну задахнуту надом, Да истина увек победу добија: Да ноћ бегат мора пред светлошћу њеном, Да с' види кроз таму што будућност свија... Све на души што је, све што мори сумња У души сам својој чувао и крио ; А најлепше мисли и све тежње смеле У звучну сам песму скупио и свио... Свршио сам песму... Не пљеска ми руља ; 41 венаца нема да преда мном стоје. Награда јо мени тренутна тишина, И искрени, топли стисак руке моје. Али шта је мени ? Од куд сузе ове ? • 0, како сам срећан, како души гове !