Otadžbina

244

О СУЂЕЊУ ВЕШТИЦАМА

Јасеном и да нас побије туча лани три пут у три суботе; навукоше пуљешке вједогоње, да разоре црковни звоник ошмрком, а прекогорне вукодлаке, да нам род сјевером преотму. Изједоше од мрачнога уштапа до преполовне сриједе тринаесторо деце од сисе, а удавише русане неђеље три младожење. да им се невјесте у црно умотају под вјенцем. Обје се претварају сињастијем јарцем, да даве стоку, гдје је спазе напредну. сивијем соколом, да грабе кокоши с ложника и лијега, шаренијем челозопцем, да ископају челе у роју, црнијем гавраном злокобником, да слуте погибију". Трећи одлични познавалац нашег народа, Вук В}зчевић, вели о њима поред осталог и следеће: «3а вјештице веле, да- су то жене, пошто добро остарају, али веле, да има и младије вјештица, и да се многе саме кажу, да су вјештице, а неке се свештеницима исповеде, да су такве. Оне се у сваку живину промећу, а највише у лептира, у тицу и у кокота или у што оне оће. Говоре, да се о васкрсенију најбоље могу познати вјештице и то: кад је свак у цркви, треба да неко на цркви преврне цигљу, па ће се свака вјештица згурити и неће се моћи ни једва исправити ни с мјеста маћи, докле ону циглу неко опет не преврне, како је и прије била стављена. Говоре даље да вештице, где виде лепог момка или девојку, изеду им срце још док су млади, па после реше од шта ће и кад ће умрети 1 .) Његуш нам такође говори о вештицама 2 .) х ) Видк драгоцену грађу за нознапање душевног живота нашег народа, која се налазп сакупљена и систематски уређена у низу чланава, који су штампани тод. 1876. у идустрованом (Ћурчићевом) листу »Србадији" (год. II.) под насловом: Народно сујевјерије или врачање, слутња и бајање. С престанком тог диста, ирестадо је и штамиање ове збирке, и ко зна, шта се с њм збидо . Можда је негде мишевн гризу. 2 ) Из његовог Ј .Горског вијецца« вадимо следеће редове : »Кажуј бабо, јеси ли вјештица ? — Јесам кнеже, није вајде крити. — А како се градите вјештице? — Ми имамо једну траву за то. Па ту траву у лонац сварпмо. Из лонца се редон намажемо.