Otadžbina

248

О СУЂЕЊУ ВЕШТИЦАМА

у западним планинским пределима има још и данас више можда но ма код ког другог народа, али је за нас срећа, што је то наше сујеверје остало то што је, а није, као што ћемо то видети на западу, постало оруђем најнижих и најгаднијих шпекулацпја, није се изметнуло у деморализацију. Од наших правних споменика налазимо помена о вештицама, колико је бар мени познато, само у Пољичком статуту, чији чл. 1јХХХУШ . гласи : «Ако би се истином нашла која вншћица али чаровница, али вражарица, од првога обнашашћа има се Фруштати ; ако ли се веће нађе, има се сажгати". Ми смо имали прилике да већ на другом месту 1 ) нагласимо, како је ово наређење ушло у овај законик под упливом Италијанштине. Сама реч «Фруштати в , која није ништа друго но италијанско 1'ги81аге = пшбати, најбољи нам ;је доказ за то. Раније помињати Илић прича, да је читао једну «правду м од год. 1701, «која се је, како он вели, у Крањској догодила, и усљед које су многе.особе разних сталижах као виштице и вишци на ломачи сажгане )} . То, што је и овај случај с наших западних крајева. иде такође у прилог нашем мишљењу о страном упливу на. развитак суђења вештицама код нас. Упливом Италијанштине могло би се објаснити можда и оно место у првом певању Гундулићевог ((Османа", где се о вештицама говори у следећим стиховима: «Глас је д* она од лјетиље мл*јечне пути помаст куха, и на овну преко сиње ноћи лети врагодуха, на ком јаше све{) без страха к планинскому вилозмају гдје вј-ештице ио дн' ораха на гозбе се страшне стају».

Ј ) В. нашу Кривичну одговорност у свзглости данашње науке. (Београд 1890) стр. 49.