Otadžbina

П030РНШНИ ПРЕГ.1ЕД

383

бсз сумње , као пренмућство. Упућујем на усиехе на које наилази руски роман на западу, нарочито у Француској, која у осталом н јесте прави запад. (Ту политика нема толики утицај како се можда мисли|. А.ш да се тај успсх гарантује својој земљи, да се опа иримакне, бар у овој тачци, цпвилизацијп. треба људи потпуно европског образовања илп солндног галента (Гогол., Достојсвски, Толстој) и.1и обојега (Тургељев). Драма им је, пак, остала у запећку, то јест, у Русији где јс н поникла. Оувише јаким народним карактерима, она нијс у стању паметнути се , у пркос тога што бп пала мож иа као кпша на суву земљу ; баналитет се у театру непосредније осећа, лице у лице. Ја сумњам да ћс их битп мпого, којих ће се тицати шта је било интересаитно прошле годиНе у беградском позоршпту. Ако под иптересаптним хоћете да разумете повине, онт ево вам статистике: седам превода и пет оригинала. Оригинали сви, наравно, у више чинова, сви жалосни и готооо сви у стиховима. (Узгред буди речено, трагедије нису више у моди. Њнх пишу још гимназисте и то младе. И ја сам их иекад претпостављао алгебри). Ја бих, за мој рачун, волео једну комедију. Разуме се, наше би поете наишле тада на несравњиво веће тешкоће. Ваљало би им имати много, много способности. иосао би био самосталнији а ослањао би се на талент. Шта више, специјално код нас, нзрада историјскс трагедије сведена је, у последње време, на једну ординарну Фабрнкацију, која има у толпко заједничко са поезијом у колико је проФанирање поезије. Не одричем да господа немају за ово довољно оправданих разлога. Пронађен је на име прецепт, да петнаест пасажа, у којима би заблистала песничка вредност, не вреде ни за једну сцену у којој српски витезови, с испруженим убојним мачевима, кличу из својих јуначких груди, за царем својим, који стојп пред њнма, код патријарха с крстом у руци, у светитељској пози: у бој у бој, за мајку Србпју, на Македонију! Олет наше мора бити што је некад било наше! (то што опет мора бити наше, можете мењатн према својој вољи. Текст оотаје исти). И онда се прпродно, дошло до логичног резултата , да је мпого практпчннје не уживети се у прошлост и проналазити у дотичном добу ноетичне моменте — што бп ко зна колико "за руком пошло и кад би се покушало — к 1Д се може просто умети у своје време, за што пе треба апсолутно никаквог напора, осим нешто оштроумља, али врло мало, да се уочи како драме спабдевене у нужној мери тим разним Македонијама имају на сто деведесет п девет изгледа да уснеју, у сваком погледу, бри-