Otadžbina

334

11030РИШ1Ш ПРЕГ.1ЕД

љантно, у пркос тога што еу зампсли, карактери н обрада гако примптивни и наивни да ме подсећају најунаке, које смо ја и један мој друг као гимназисте, цртали у нашим драматпма. Да ли је то, у првп мах, било што су господа разумела укус својих сувременика или што је то њихов рођени укус, друго је нитање, и оно ме се савршено не тиче, јер кад бих о том водио бриге, значило бп да водим бриге о личностима, међу тим та мп пријатна слабост, признајем, са свим оскудева. Било како му драго, такав рад Је безгранично прост, необично лак и «без муке (то није оно, без муке се пјесма не испоја. Без муке : без испитивања себе, без познавања своје душе до најдубљих дубина, ту се јако научи, без разумевања великих посника, без особнтих дарова природнпх, имагинације на првом месту, па оиажања, примчивости, без многог рада, вежбања, труда, напора.Ј Овај правац истина претп да постапе оишти, али ја се чудим, како нам досад пије дато више примера тог дирљивог задово.ветва племените утакмице у овој високе врсге поезији. Јер Ја бих желео знати, чпју песничку уметпост превазплази израда таке једне драме V Напослетку тај патриотизам. Он је досадан увек кад се с њпм ирави парада, али у вештпни још горе него то. Зар није боље оставити гледаоцу да сам пронађе натриотску тенденцију, него на њој инсистирати, оглашавати је бубњима и таламбасима. Њој јеместо у поезнји у толико у колико је тема собом ннволвира. Ево један такав мотив, и ја вас молим, рецпте ми. зар није он патриотпчнији од оних емФатпчннх декламација. То је било у наЈновнјој косовској драми коју пмамо. Вукосава, пред полазак Николи Гарп, за кога је дају силом, нуди Милоша да је пољуби у чело (чело да буде што невиппје) ради успомене; сад јој иастају патње и јади. Милош одбија, неће да је лољуби крншом. Она му је и сувише чиста. Зар кад јој прнђе тај Гара, да се њен образ, ћерке српског кнеза, занламти стпдом. Тај стид би пао п на српски народ. Милошу је дат, изгледа мн, овде онај простп, и пекрени морал, којим су прожмане народне песме п добро је изабран он, Милош, мезимац те поезије за носитеља њене симпатнчне црте. (Дабогме да ни најмањ.е ннје било потребно, због ово неколико редова снпсати још читаву литературу уз то.) Карактеристично је и ја сам долазио на ову раг ехсеПепсе демократску мисао поодавно, да су народне несме п мелодије, у чем нема никаква удела инт.олигепција њена, још понајленше што српско нееништво п музика могу показатп. Али овако је било још онда, кад је те песме Вук куппо п Гете преводио. А одатле до данас ?