Otadžbina

25*

КЊИЖЕВНИ ПРЕГЛЕД

387

је славни енглески књижевни историчар двадесетијех година право имао, и да збиља царство лирско-епске појезије није више.... »Ае ћос типс1о». — На жалост, речи Меколеа са свим се могу применити на данашњ.у и српску и хрватску појезију. И ако Цар сумња, али је тешка истина, да нагаа народна појезија гигантским кораком опада. Оне величанствене народне песме, данас заменише банални припеви, који одушевљавају народ и на селу и у колу, а највише у механи. Умукоше скоро наше гусле.... Онако исто као што се губи оиа лепа народна ношња, тако нестаје и народних песама. Од Вука на овамо, колико је штампано збирака народних песама, свака је све слабија, па се својом лепотом не могу много похвалити ни Херманове збирке и ако нас занимају, јер су из средине онога дела нашега народа, чија нам је песма била доста непозната. За народном поче наглим кораком опадати и уметна појезија. Ту су још ветерани : Бан, Јова Илић, Ненадовић, Змај, Трнски и Сундечић ; ту су Шапчанин, Војислав, Драгутин, Владз Јовановић, Ђорић, Храниловић, Харамбашић, Хуго Бадалић, Ђуро Арнолд, Мосорски Гуслар и други старији и млађи српски и хрватски песници, па за то опет појезија опада, и њено је опадање очигледно ! Бан и Јова Илић врло се ретко јављају, међу тим чешће се сретамо са Змајем, Трнским и Оундечићем; али каква разлика међу некадањим и данашњим песмама ових песника ! Лаза Костић, кога мало час и не поменусмо, више се никако и не јавља, а остали несници, место да напредују, назадују. Па какав је томе узрок ? — Биће да у опште опада појезија и да њено царство више није с1е ћос типс1о, а већини наших песника недостаје студије. Многи мисле, да је песму лако написати, и да је она чедо тренутног осећања, који треба одмах ставити на хартију и штампати. У томе греше, па и ако ми имамо талентираних песника — не смемо то порицати — опет је код нас ретка песма, која нас загреје и одушеви, па и ако по нека засветлуца, њен сјај није трајан. Већина песама оставља нас хладне, а још већа већина носи на себи печат немара и непажње. Отаријим нашим песницима ми се данас радо подсмевамо, а заборављамо, да су ти песници пазили и на Форму и на стих, а данашњи наши песници нити имају углађене Форме, нити су им стихови лепи ; идеа је увек пасторче, нова ништа не стварају, а што је најгоре не пазе на језик ! А где би требало да је лепши и чнстији језик него у песми?!... На жалост, код нас се на језик у опште у књижевности слабо пази, те је ретка књига, која се може похвалити чистим и правилним језиком. У нашој поезији, нема нп правца. Она данас лута. Војислав се игра стихова, и све се више, на своју штету, удаљава од на-